I šta sad?

Da li ti pisati ili zadržati u sebi

sve ovo što me ščepalo

i preti glavu da mi razbije

na sedam delova?!

Htedoh da pomognem...

Ali je negde pošlo naopako...

Nekako neuhvatljivo i čudno...

I ja tu ništa ne mogah...

Jer, što se više trudih,

više mi pesak izmiče iz šake...

Al' se ne predah,

bejah uporna...

Izdržah podsmeh i smicalice

polupismenijeh divljaka

upućene na moju ličnost..

A hladnoća je, kao dama,

nedodirljiva i uzvišena

parala moja ranjava čula...

sluha...mirisa....vida....

Ipak je ta uobražena dama

ledenog dodira,

bila preuzvišena za mene.

Ne mogah učiniti išta

što bi me od nje zaštitilo...

Možda zato što mi je, zapravo,

trebala zaštita od ljudi...

pomenutih divljaka...

zaraslih u smrad neobrijanih dlaka

neopranih i vrlo retkih zubala,

sa zadahom tela koji dugo...dugo ostaje,

bockajući unutrašnjost nosa

i terajući na gađenje...