Osetljivi mart

Biću iskrena kao i milion puta do sada, pa ću ti priznati da sam poželela bezbroj puta da ti pišem. Prošlo je tako mnogo vremena. Bilo je toliko prilika da ti pišem, ali bih se uvek predomislila.. setila se nečega... dugo, dugo razmišljala i na kraju odustajala... Ovo je prvi put da sam sela za računar, izabrala ovu nesputanu pozadinu i počela da ti pišem...

Pročitala sam ovo što sam otkucala... Zastadoh kod rečenice: ''Prošlo je tako mnogo vremena''. Desilo se dosta toga u mom životu, pretpostavljam i u tvom. Ali, meni vreme i dalje teče. Kao i tebi... A nekome je stalo.

Dok kuckam, imam osećaj kao da pišem drugarici koja se odselila na drugi kraj sveta.. i sticajem okolnosti nismo u kontaktu, čak ni preko prokletog interneta. Sećam se da smo bile bliske, da je imala posebno mesto u mom srcu... a onda se sve promenilo... Život?! hmmmm... Nije trebalo tako da bude...

Zvala sam te u petak... uveče... Nisam verovala da će me glas izdati i da ću prekinuti vezu... spustiti ti slušalicu... Blokirala sam se...

Još uvek živim u Subotici. Apsolvent sam... osmeh...... sa milion ispita do kraja... Ali, još uvek želim da ga završim, pa makar u inat svima kojima se to ne dopada! Znam, sada ćeš reći da se nisam promenila i da još uvek većinu stvari u životu radim iz inata. Možda si u pravu. Mada, ima dosta toga što više nije kao pre... Starija sam... Nedavno sam prolazila kroz fazu u kojoj sam se osećala kao da stojim na ogromnoj raskrsnici sa 7 puteva i nemam predstave kojim da podjem... Stalno me je pratio taj tupav osećaj da treba nešto bitno da uradim u svom životu, ali nisam znala šta... Čak sam pomislila da bi trebalo da se udam, ali me je ta ideja vrlo brzo napustila... osmeh...sada sam tu gde sam i bila pre nekoliko godina... Većina prijatelja se promenila. Pojavili su se neki novi ljudi... Sada samo želim da što pre završim fakultet, da se zaposlim i živim odvojeno od roditelja. Da, daaa......kao i većina... S tom razlikom što ja želim oko sebe ljude od kojih mogu učiti. Prijatelje koji su kvalitetni ljudi, ljudi u pravom smislu te reči... a njih je tako malo......

......Negde u dubini sam još uvek ona J. od pre godinu-dve, ali mi život prosto ne dozvoljava da budem to što bih želela... Prestadoh da se opirem... I da razlikujem tamu u sebi i oko sebe... I širom otvorenih očiju ne vidim više ništa. Da li sam se predala?..........Naravno da nisam, ali sam shvatila da se ne mogu boriti protiv njega, nego moram da naučim da živim sa njim. Da idem u korak sa njim, a ne protiv njega. I kada konačno zadrema, da iskoristim taj trenutak i da zaronim u dubinu svoje duše, potražim ono malo što je od nje ostalo.......i da budem srećna, makar na trenutak... To je ona skrivena muzička kutija, koju si mi davno poklonila da u nju skupljam trenutke... Ona kutija, koju otvorim kada sam nesretna... Setim se svih tih trenutaka u isto vreme... Oni su tada snažni kao taj jedan trenutak nesreće..........

Otvorih tu kutiju juče... Zasvirala je staru, dobro poznatu melodiju.... ''Always look on the bright side of life’’..... i bi mi užasno teško.... Tog petka, shvatila sam da imam veoma malo vremena, da je život užasno kratak da bih gubila vreme na bezvredne ljude... Da ne smem da propustim više nijednu priliku da nekoga zagrlim ako to poželim, da nekome kažem neke lepe reči ne čekajući povoljnu priliku, jer je možda neću dočekati... Previše se loših stvari dešava oko nas a da ih nismo mi uzrokovali.....i zašto se onda ljudi uporno trude da urade neku tupavu stvar?!..... Ja to više ne želim......... Ako već ne mogu zaustaviti vreme da produžim lepe trenutke, želim da naučim da te trenutke na najpotpuniji način doživim.... I zaista je tužno što su ljudi tupavi, pa čekaju da se dese neke grozne stvari kako bi shvatili ponešto u životu........

Još uvek ne mogu da objasnim sebi da je više nema.... Još uvek je vidim kako se smeje... Pokušavam da izbrišem iz glave onu odvratnu belu sliku, kada sam je poslednji put videla........ali mi ne uspeva........i ne znam da li je to prirodno ili ne......Ali, u dvorištu njene kuće, čekajući popa, okružena svim tim ljudima, osećala sam se kao da sam tu zbog njene svadbe....... Iza nje je ostalo samo 24 leta..... A dan je bio tako lep......topao........Stiglo je proleće,  ali ona nije bila tu da vidi plavo nebo......da se nasmeje jutarnjem Suncu koje rascvetava plave zumbule........sve je bilo tako prokleto belo........i beli kovčeg........i belo odelo......i njena bela kosa........lice kao od porculana i taj tako užasnut izraz na licu........kao da spava i da sanja nešto strašno.......... Poželeh da je zagrlim..........da je probudim i kažem joj da je ružno sanjala........i da će sve biti sasvim ok........da joj pokažem procvetale zumbule u njenoj bašti.........Noge su me izdale............ipak nisam dovoljno jaka..........

Te noći, sanjala sam kako sedim u amfiteatru na fakultetu... Ustajem, okrećem se i vidim drugove i drugarice iz razreda... Tu je i Jasmina i Maja, eno Jovice, Milana, Smilje, svi su tu, samo Nje nema. Pitam se, otkud svi ti ljudi tu, kada ne studiraju na mom fakultetu. A onda sasvim glasno izgovaram kako smo se eto, skupili, pa ne moramo ponovo da se skupljamo u maju, na 5-togodišnjici mature..........

Zazvonio je mobilni.......kažu, nema je više........

Blokada........

Poželeh da se sakrijem u zagrljaju i da ćutim........

Bila sam sama........

Niko nije razumeo moj bol...... niko nije ni pokušao........

Ljudi su okrutni.......... obrisala sam ih jednim potezom..........

........preduga pauza......postala sam tako osetljiva.....tako se lako rasplačem.....znam da moram da prihvatim da je više nema......ali je to užasno teško.....nisam stigla ni da se oprostim sa njom.....nisam joj dovoljno puta rekla kako je pozitivan lik.......uprkos svemu što je prolazila u životu....nisam joj dovoljno puta rekla da je pametna i da će uspeti u životu,  iako nije u to verovala......nisam je dovoljno puta zagrlila i rekla kako volim da provodim vreme sa njom u razgovoru i zezanju, svejedno......nisam joj dovoljno puta rekla da uvek može računati na mene, u bilo koje doba dana ili noći......nisam joj stigla reći da je želim u svom životu kao prijatelja.....nisam joj dovoljno puta rekla da ne seda u kola sa pijanim budalama......sada joj mogu samo odneti cveće, plave zumbule tek rascvetale pod prolećnim Suncem.....i zapaliti joj sveću, nadajući se da je noga više neće boleti....da neće više ići ni na jednu operaciju....sada mogu samo da je čuvam u onoj muzičkoj kutiji....kao trenutak koji ne prolazi.....

Prilično je kasno... trebala bih na spavanje....... ali se plašim........spavam sa upaljenom lampom........ i ne znam odakle ovolike suze..........gde su inače, onih dana, onih sati kada ne plačeš.....

Čudno je to kako sam ti ovo sve iskuckala bez pauze, prosto su reči izlazile iz mog srca, a prsti ih pretakali u reči na ekranu... Čudno je to što ne osećam proteklo vreme...