“Izuzetno ću paziti da svojim nezgrapnim delima 

ne ozledim svu tananost i blagost vašeg nemira” 

M. Antić

Svaka stvar koju dodirujemo ima svoju prirodu. Svoj nežni oklop, svoju sopstvenu svetlost. Kada uđemo u nečiji život pomeramo granice nekog bića, razoružavamo ga. Postajemo odgovorni za osmehe, suze, za slobode i zatvore koje unosimo. Voleti - znači razumeti. Pojmiti, ne objekte nego subjekte ljubavi. Razumeti nečiju prirodu, želje, strahove, nade... zaći u dušu stvari. Zato je teško voleti na ovaj način, jer postoje mnoge zamke. Pre svega sopstveno biće, koje očekuje najčešće da ono bude to koje će biti negovano, čuvano, spaseno. Zato ljubav uvek zapoveda da budemo bolji nego što jesmo. Plemenitiji, hrabriji, slobodniji, strpljiviji... I ako dođe do takve promene onda smo na pravom putu da volimo dušom, a ne nagonima i strahovima. Ljubav je jedina istinski sposobna da promeni nečije stavove, predrasude, zablude. Zato nas uvek najbolje razumeju oni koji se stavljaju na naše mesto, gledaju našim očima,”hodaju u našim cipelama”.

Često dajemo nešto za šta smatramo da je ljubav, ne želeći da prihvatimo onu, onog koga volimo u svoj svojoj istini. I to je tek početak ljubavi. Ta magla koja nas zavodi. Zaljubljenost, opijenost, strast...

Ili dajemo sebe, ne poznajući se, ne razumejući sebe. Što je još i teže. Ali ta divna ljubav i to zahteva od nas. ISKRENOST sa drugima i sa sobom. Da bi se došlo do odnosa koji može popuniti onu rupu u grudima, koja se stalno oseća: usamljenost, potreba za pripadanjem. Samo ga pravi odnosi, svejedno da li ljubavni, prijateljski ili rodbinski, mogu ostvariti, a oni su uvek put, proces, otkrivanje, sazrevanje. Uvek jednostavni ali nikad laki. Uvek dostupni ali ređe odabirani. Jer nameću čoveku da je odgovoran za ono što voli i za sebe.

“Ako čovek voli jedan cvet koji postoji kao jedini uzorak među milonima milionima zvezda dovoljno je da ga pogleda pa da bude sretan” A. S. Egziperi (Mali princ) 

Mistično jedinstvo, nije li samo sinonim za tu ljubav. DUBOKU. POTPUNU. Koja traži celog čoveka kao i sve u životu. U toj “činiji više ljubavi” trudom i predanošću najčešće osvajamo Večnost. Jer u ljubavi nema smrti. Nema opadanja. Nema kraja. I ako iskreno volimo, ako smo voleli. Onda smo razumeli trajanje.

Nataša Dagmar

Tekst u celosti preuzet sa sajta http://www.labris.org.rs