Znaš,

došla sam s posla

i zaspala..

prethodnu noć sam zaspala oko 3h.. jer sam se prevrtala po krevetu plašeći se da zaspim..

ustala sam jutros u 6:15,

otišla na smrdljivi posao..

predveče sam se probudila sva zbunjena i preplašena..

proganjala me je činjenica što moram u nabavku

a para nema..

ok, snaćićemo se

stavih ranac na ledja (teško mi je da nosim u rukama)

slušalice i mjuz.. i krenuh

ulicama ovog smrdljivog grada

gde skoro pa nikoga ne poznajem - čitaj:

skoro da i nemam blisku osobu.

Osećala sam se kao u lavirintu

s tim,

da izlaza nema.

A zidovi lavirinta se sužavaju

i prete da me spljošte.

Počeh da plačem,

besciljno sam hodala,

plakala,

očaj me neki oblepio svu.

Naidjoh na neku klupu..

sela sam, plakala..

sve mi je bilo besmisleno.

i ja sam bila besmislena

u tom besmislu.

A onda se malo smirih,

umorih od tog besmisla

otidjoh do kioska,

kupih papirne maramice za nos

i vlažne maramice - da obrišem lice nagriženo od suza..

udahnuh par puta duboko

i podjoh..