Golubica

Hranio sam golubove, na hiljade njih, već godinama. Hiljade njih, jer ko bi ih sve zapamtio. Medjutim, bio je jedan, čisto beo sa svetlosivim pegama na krilima-nešto drugo. Bila je to ženka. Mogao sam je prepoznati bilo gde, i ona je mene mogla da pronadje na svakom mestu. Trebalo je samo da pomislim na nju, da je pozovem i ona bi  doletela. Ja sam nju razumeo i ona je razumela mene. Voleo sam tog goluba.
Da, voleo sam tu golubicu kao što muškarac voli ženu, i ona je volela mene. Kad je bila bolesna osećao sam to. Došla bi u moju sobu i ja bih bdio nad njom danima. Negovao sam je dok ne ozdravi. Ona je bila radost mog života. Ako sam joj bio potreban, ništa drugo nije važno.
Dok sam nju imao, imao sam i svoj životni cilj. A onda, jedne noći dok sam u mraku ležao u krevetu i kao obično rešavao neke probleme, uletela je kroz otvoren prozor i stala na moj sto. Znao sam da sam joj potreban, htela je da mi saopšti nesto važno, pa sam ustao i otišao do nje. Gledao sam je i znao sam da želi da mi kaže da će umreti. A onda kada sam to shvatio, video sam svetlost iz njenih očiju, snažan snop svetlosti. Da, bila je to stvarna svetlost, snažna, blještava, zaslepljujuća, snažnija od svetlosti i najjače lampe u mojoj laboratoriji.
Kada je taj golub umro, nešto je nestalo iz mog života.
Do tada sam bio sasvim siguran da ću završiti sve svoje zamisli,
ali kad je golubica nestala, znao sam da je moje životno delo okončano...